Bukovače (Pleurotus ostreatus) jesu jestive gljive čije su blagodeti i značaj za ishranu i zdravlje ljudi otkrili najpre Kinezi. To je gljiva koja se u odnosu na druge pečurke izdvaja najpre svojim izuzetnim ukusom, hranljivim, a samim tim i medicinskim vrednostima, ali i lakim uzgojem, dobrom otpornošću na štetne uticaje i bolesti, dobrim prinosom ali i dobrom zaradom.
Bukovača – hranljivi sastojci
Kao i sve druge pečurke i bukovača obiluje pre svega mnoštvom hranljivih materija, a naročito proteinima, koji u velikoj meri nalikuju proteinima životinjskog porekla, te tako mogu biti adekvatna zamena mesu u ljudskoj ishrani.
Velika prednost ove vrste gljiva jeste nizak procenat masti, a kao glavni nosioci hranljivosti i zdravlja, pored proteina, smatraju se i složeni šećeri, polisaharidi (beta glukan). Takođe, bukovača sadrži i sve esencijalne aminokiseline izuzev triptofana.
Od vitamina najzastupljeniji su vitamini B grupe od B1, B2, preko vitamina B5, B6 pa do B7 i vitamina P, ali i brojni minerali kakvi su jod, natrijum, kalijum, selen, gvožđe i drugi. Ono što je još važno da napomenemo jeste da bukovača obiluje vlaknima, te je tako idealna za izbacivanje svih štetnosti iz organizma, a naročito kada je u pitanju probavni sistem.
Lekovita svojstva bukovače
Pomenuli smo već da su jedni od glavnih nosilaca zdravlja kod ove vrste gljiva složeni šećeri, tj polisaharidi, i to jedan naročito važan takozvani beta glukan koji poseduje antitumorsku aktivnost. Njegova antitumorska aktivnost je toliko snažna da se smatra da ovaj polisaharid može da dovede do smanjenja tumorskog procesa, tj da deluje kao inhibitor rasta tumora.
Takođe, ovaj polisaharid igra veoma važnu ulogu u smanjenju nivoa holesterola u krvi i to naročito „lošeg“ LDL holesterola. Zbog beta glukana ova pečurka nezamenjiva je kao prevencija ali i terapija brojnih bolesti koje zahtevaju podizanje imunog sistema.
U Kini se još od davnina koristi za relaksaciju mišića, ublažavanje simptoma lumbaga, ukočenosti, za regulaciju bolova ali i za regulisanje pravilnog funkcionisanja krvotoka.
Bilo da je suva ili u prahu, smatra se da je konzumacija od 5 do 9 grama bukovače na dan, idealna preventiva za nastanak mnogih bolesti i čarobno sredstvo za očuvanje našeg zdravlja.
Sadnja bukovače
Za sadnju bukovače najpre je potrebno pripremiti adekvatnu podlogu. Kao podloga koristi se obično slama žitarica kakve su pšenica ili raž, koja bi se inače spalila ili uzorala. Pored slame za uzgoj se mogu koristiti i kukuruzovina, piljevina, lišće, drvni otpatci, pa čak i stari papir.
Micelijum bukovače sadi se na usitnjenu slamu ili kakav drugi materijal (nakon obavljene sterilizacije na 100 ˚C i prohlađivanja podloge jer se micelijum uništava na 33 ˚C). Tako se uništavaju svi mikroorganizmi na spremnoj podlozi.
Za proizvodnju micelijuma se biraju najlepše gljive (koristi se spora ili tkivo pečurke).
Po završenoj sterilizaciji i prohlađivanju obično se sadnja vrši u plastične džakove i to tako što se naizmenično stavlja red micelija i red slame, tako da je za jedan džak od 50 litara potrebno manje od 1 litra micelijuma (ili kako neki smatraju na 100 kg sterilizovanog supstrata ide 5 l micelijuma).
Nadalje se vreće, nakon što se napune do vrha, postavljaju u prostorije predodređene za uzgoj te se tako prva berba očekuje već nakon mesec dana. Na džakovima se na razmacima od po 20 cm buše rupe od 2 cm radi prozračivanja i provetravanja.
Uzgoj bukovače
Uzgoj bukovače kod nas danas je veoma popularan, pre svega zbog toga što se u velikoj meri isplati. U prirodi bukovaču možemo naći na srušenim deblima, panjevima, napuštenim stablima, obično u leto posle kiše, ali i zimi, kada nam druge vrste pečuraka nisu dostupne, te je tako ova vrsta gljive omiljena među beračima. Najbolje rastu na kestenu, bukvi, grabu, orahu, topoli. Gljive rastu u buketima ili pojedinačno, mesnate su i sive boje.
Kao što smo i pomenuli, sve češće se bukovača uzgaja i u „domaćim“ pa i u kućnim uslovima, jer nije zahtevna biljka, otporna je na brojne štetnosti i bolesti koje joj prete i dolaze iz spoljne sredine, a i veoma je isplativa.
Za uzgoj bukovače pogodan je bilo koji prostor, nadzemni ili podzemni u kome ćete moći da joj obezbedite konstantnu temperaturu između 10 i 22 ˚C, celodnevno osvetljenje i dobro provetravanje.
Dakle mogu to biti i kakve ozidane i okrečene prostorije, čiste i sa stalnom ventilacijom. Jako je dobro zidove, pod i plafon prekriti plastičnom folijom kako bi se osigurala adekvatna vlaga u prostoriji (85-90%).
Gljive je potrebno zaštititi pre svega od kiše, ali i od direktnih sunčevih zraka. Najbolje je da osvetljenje u prostoriji bude u vidu plavo-belih neon lampi koje rade naizmenično i simuliraju uslove prirode.
Gljivama je potrebno jako puno kiseonika, i one proizvode dosta ugljen dioksida. Zbog toga je veoma bitan faktor za njihov uzgoj stalno provetravanje prostorija, ali imajte u vidu da ne sme biti promaje jer će u tom slučaju jako brzo doći do njihovog sušenja. Sa druge strane adekvatno provetravanje postiže se ugradnjom ventilacije koja razmenjuje vazduh u prostoriji gde se vrši uzgoj.
Vlaga je takođe kao što smo već i pomenuli veoma bitan faktor za uzgoj bukovače. Adekvatnu vlagu u prostoriji možete dobiti ugradnjom ikroraspršivača ili kvašenjem podova i zidova.
Iz svega gore pomenutog možemo izvesti zaključak da su za uzgoj bukovače potrebni strogo kontrolisani uslovi, bilo da je uzgajamo u kakvoj sobi, podrumu, magacinu ili plasteniku. Njen prinos naravno zavisiće od toga koliko smo joj pažnje, vremena, ljubavi i adekvatnih uslova pružili.