Poremećaj ličnosti je hronična neprilagođenost u svakodnevnom životu, neprolagođenost sa sobom i okolinom. Poremećaji ličnosti predstavljaju trajne obrasce ponašanja, osećanja i mišljenja, na vrlo karakterističan način, sasvim suprotno od onoga što je uobičajeno.
Poremećaji ličnosti uključuje i socijalne i subjektivne probleme, a počinju da se javljaju još u pubertetu, ali mogu se ispoljiti i u kasnijem životnom dobu. Veliki broj različitih duševnih oboljenja potpada pod zajednički naziv – poremećaji ličnosti. Istraživanja pokazuju da sa odmicanjem starosti osobe koja ima poremećaj ličnosti, sam poremećaj može nestati ili se ublažiti.
U detinjstvu roditelj može primetiti naznake poremećaja ličnosti kod deteta, ukoliko dete preterano laže, histeriše, agresivno je i ima poremećaj pažnje. To još uvek nije poremećaj ličnosti, već poremećaj opažanja, i bilo bi prerano dijagnostikovati, jer takvo ponašanje može i da prođe u sklopu sazrevanja. Sama dijagnoza se ne postavlja pre punoletstva. Do poremećaja ličnosti dovode neadekvatni porodični odnosi, genetika i sredinski faktori.
Simptomi poremećaja ličnosti
Osobe koje imaju neki od poremećaja ličnosti se teško slažu sa drugim ljudima, lako padaju u vatru, razdražljive su, zahtevne, nastrojene su neprijateljski i misle da su drugi isto tako negativno nastrojeni prema njima, uplašene su, manipulativne; njihovo ponašanje odstupa od ponašanja većine; imaju zamišljene emocije, izmaštane međuljudske odnose; ne zna se kada će i kako da reaguju; nestabilne su; imaju hronično osećanje praznine; promiskuitetne su; imaju nekontrolisane ispade besa i sklone su čestim tučama; nije im strano samopovređivanje; izuzetno je jaka doza ljubomore koju osećaju; stroge su i u nekim slučajevima preterano samopuzdane.
Klasifikacija poremećaja ličnosti
Na osnovu DSM klasifikacije, postoje 3 velike grupe poremećaja ličnosti, a naslovljene su slovima A, B i C.
Grupu A čine paranoidni, shizoidni i shizotipalni. Osobe sa ovim poremećajima spadaju u ekscentričnu i čudnu grupu ljudi, a njihovi odbrambeni mehanizmi su projekcija (sopstvene loše osobine se pripisuju drugoj osobi) i fantazija (stvaranje imaginarnog života u kom osoba, za razliku od realnog, nije usamljena i ne oseća se isprazno). Paranoični imaju osećaj da ih neko proganja, da ih okolina nepravedno doživljava i tretira, da ih svi ogovaraju i podsmevaju im se.
Grupu B čine narcisoidni, histrionični, antisocijalni i granični poremećaji ličnosti. Odrambeni mehanizmi ovih osoba su poricanje, crno-beli stavovi, disocijacija (nesvesno zaboravljanje neprijatnih osećanja), preplavljenost lošim emocijama, nekontrolisano izražavanje misli i emocija.
U grupu C ubrajamo anksiozne, tj. opsesovno-kompulsivne, zavisne, agresivne i izbegavajuće poremećaje ličnosti. Često se izoluju, pasivno su agresivni i hipohondri su. Izoluju se jer ne prihvataju ideje ili postupke koje dolaze od emocija, a pasivno agresivni su oni koji se, navodno slože sa nečijim mišljenjem, a onda nedelovanjem pruže otpor.
Dijagnostikovanje poremećaja ličnosti
Poremećaji ličnosti mogu da se dijagnostikuju samo kod punoletnih osoba. Sveže punoletne godine su najčešće godine kada se poremećaji ličnosti javljaju; grupa C se javlja u kasnijem životnom dobu; kod grupe A i B manifestacije postoje još u detinjstvu; grupa B sa starenjem gubi neke od crta; grupa A dolazi na lečenje samo ako je u pitanju shizofrenija, inače ne smatra da joj je potrebna pomoć.
Učestalost ovih poremećaja je oko 13 %, muškarci češće imaju dijagnostikovane poremećaje ličnosti od žena; oko 15 % hospitaloizovanih ima neku od dijagnoza poremećaja ličnosti; osobe sa ovim poremećajima često imaju udružen problem sa nekim drugim poremećajem psihe; skloniji su samoubistvima; leči se samo 40% ljudi; očekuje se porast broja pacijenata sa ovim poremećajem u budućnosti.
Posledice poremećaja ličnosti
Osobe sa poremećajima ličnosti, kod kojih se poremećaj javi kasnije, a koji već imaju stabilne međuljudske odnose, karijeru i porodicu, su sklone zloupotrebi alkohola i droga, seksualno su često disfunkcionalne, anksiozne su konstantno, afektivno reaguju, depresivne su, imaju poremećaj ishrane i suicidalne misli. U porodicama u kojima jedna osoba ima poremećaj ličnosti veoma često se javljaju problemi poput nasilja u braku, zlostavljanja dece, lošeg poslovnog uspeha, sklonosti kockanju. Osobe sa poremećajima ličnosti mnogo utiču na okolinu, jer su veoma krute i ne žele da menjaju obrasce ponašanja, pa se okolina prilagodi njima, što stvara napete odnose i loše utiče na osobe koje su u sadejstvu.
S druge strane, ukoliko bliske osobe neće da menjaju svoje ponašanje dolazi do ljutnje, histerije, povučenosti i frustracije od strane osobe sa poremećajem ličnosti. Kod osoba koje mlađe počnu da pate od nekog od poremećaja je situacija još teža jer teško ulaze u stabilne socijalne odnose i veoma često idu u krimogeno ponašanje.
Lečenje poremećaja ličnosti
Na lečenje osobe sa poremećajem ličnosti najčešće dolaze na nagovor neke bliske osobe. One uglavnom negiraju simptome, pa je drugo lice je neophodno da ih svojom upornošću ubedi da treba da se leče. Poremećaji ličnosti se leče medikamentima (psihofarmacima) i psihoterapijom. Klijenti su često nedovoljno motivisani i odbijaju lečenje, simptome doživljajvaju kao normalne osobine, a ne simptome poremećaja.
Prvi korak je suočavanje sa problemom i prihvatanje da problem postoji. Lekovi ne deluju kompletno na celu sliku bolesti i terapija je neophodna. Uz pomoć terapije, osobe koje se leče uspevaju da usvoje nove, odnosno promene stare, maladaptivne obrasce ponašanja. Terapija može biti individualna i grupna, kombinovana ili ne sa antidepresivuma i stabilizatorima rapoloženja. No, ni terapija nije uvek učinkovita, jer terapeuti moraju iznova i iznova da naglašavaju neželjene posledice ponašanja osobe koja je na terapiji. Terapeut mora suočavati osobu sa realnošću, postepeno joj postavljajući granice. Terapeut nije jedini koji tokom terapijskog perioda utiče na osobu. Okolina mora isto toliko snažno uticati i ponavljati sve ono što terapeut predočava. Stoga grupne terapije nisu loše u ovim situacijama.
Međutim, grupne terapije nikako ne treba da budu jedine, već ukombinovane sa individualnim, i tada su rezultati najbolji. Ukoliko osoba ima još neki problem (depresiju, fobiju, panične poremećaje) tek tada se primenjuju lekovi, kako bi oni doneli olakšanje, ali ograničenog tipa. Simptomi su veoma uporni i to otežava lečenje terapijom. Stoga, dolazi do hospitalizovanja ovih osoba. Promena ličnosti traje izuzetno dugo, i nema tog kratkotrajnog lečenja koje će biti uspešno. No, korak po korak, i lečenje može biti uspešno završeno. Neki od poremećaja se leče psihoanalizom (narcisoidni i opsesivno-kompulsivni), dok neki, poput paranoidnih, jako loše prihvataju lečenje, pa je ponekad ono neizvodljivo.
Napomena: Ukoliko pacijent ide i na grupnu i na individualnu terapiju, terapeuti bi trebalo da ne budu isti, odnosno svaku terapiju bi trebalo da vodi jedan terapeut.
